„Koja je razlika između mola i dura?“, upitala je nastavnica muzičkog.

„Mol je tužniji“, stidljivo odgovori dečak iz poslednjeg reda, a nastavnica potvrdno klimnu glavom.

Slušajući surove priče dece sa ivica margine o njihovom odrastanju i svakodnevnoj borbi sa egzistencijalnim problemima, i priče onih koji nisu bili u „njihovim cipelama“, uviđam sličnu razliku.

Priča Aleksandra, Filipa i Valentine Trajković me dovodi u Osnovnu školu „Branko Pešić“ u Zemunu, koju pohađaju većinom romska deca. Unutrašnjost škole je šarena i odiše toplinom, deca su bučna i razdragana. Kad-kad se čuje “Izvadi ruke iz džepova, jer smo u školi!”. Iako im treba malo više discipline, čini se da su nastavnici našli način da ih deca slušaju. Svi su me stidljivo pozdravili i fokusirali se na reči nastavnice muzičkog. Pre nego što su počeli da pevaju, zamolila ih je da zažmure kako bi bolje osetili muziku.

Zahvaljujući muzici, heroji moje priče priključili su se 2019. godine  programu koji im je promenio živote. Oni su postigli velike uspehe uz pomoć dobrotvorne organizacije “Muzika nade”, koja im je pružila šansu da razviju svoje talente. Pored toga što su članovi omladinskog perkusionističkog ansambla i hora programa, idu redovno u školu i imaju velike planove za budućnost.

Aleksandar ima 18 godina i učenik je Srednje tehničke PTT škole, Filip je godinu dana mlađi i pohađa Srednju elektrotehničku školu, Valentina je osmi razred i želi da nastavi svoje obrazovanje u smeru glume i pevanja. Njih troje žive kao podstanari u jednom zemunskom naselju, zajedno sa ocem i mlađim bratom. Majka ih je napustila pre nekoliko godina, što je dodatno pogoršalo njihovu situaciju. 

Borbenost

Norveška, Švedska, Nemačka… njihov život obeležile su selidbe. Kada su Romi u pitanju, diskriminacija ne poznaje granice, te su istu doživljavali svuda. Pored teškoće koju nosi promena okruženja, oni su pre svakog početka bili odbacivani jer su različiti. 

„Preselili smo se u Švedsku kada sam imao 4 godine i tada sam zamrzeo njihov jezik i njih same“, je prvo Filipovo sećanje na život u drugoj državi. 

„Vređali su me svakog dana, i zato nisam hteo da učim njihov jezik, tada sam iz inata počeo da učim engleski koji sad govorim veoma dobro“, dodaje. 

Slične probleme imao je i Aleksandar.

„Dok smo živeli u Nemačkoj, mene su zvali Cigojnom, posmatrali me kroz stil oblačenja koji je podsećao na afroameričku kulturu jer sam tada slušao Tupaka. Ja sam učio njihov jezik, kako bi mogao preko muzike da dokažem ko sam i šta imam da kažem“.

Ni povratak u Srbiju nije bio „bezbolan“. Valentina se prisetila školskog doba. 

„Kada sam imala osam godina počelo je maltretiranje od strane vršnjaka. Pošto sam imala dugu kosu, govorili su da imam vaške i da sam ružna. Čak su smislili i pesmicu: “Šu-šu-šuntava de-de-debela kra-kra-kravetina, to je Valentina“. 

Svo troje su se nasmejali, čini se da su ona i njena braća ovakve situacije davno prevazišli. 

I pored toga, Filip objašnjava da oseća nejednakost na svojoj koži svakodnevno.

„Kada sam došao na upis u srednju školu, komisija je na osnovu mog fizičkog izgleda procenila da pripadam nižem smeru, onda su videli broj mojih poena i promenili način ophođenja prema meni“. Bio je situacija da ga zbog fizičkog izgleda zamene sa strancem. “Dešavala se da me ljudi pomešaju sa strancem, jednom mi se prodavačica u butiku obratila na engleskom, i refleksno sam uzvratio isto i to sam shvatio kao kompliment. Međutim, mi Romi smo stvarno unikatni i specifični. Uvek treba da se držimo zajedno i gledamo šta nas to razlikuje od drugih. Ja sam drugačiji po boji kože, po kulturi… Zabavnije je kada nisi kao drugi”.

Put obrazovanja

Obrazovanje, koje u savremenom društvu ima odlučujući značaj, jedna je od najbolnijih tema Roma. U ovom pogledu oni se nalaze na dnu društvene lestvice, jer je tu najveći procenat lica sa nepotpunim osnovnim obrazovanjem, a najmanji sa srednjom školom ili fakultetom. Filip, Aleksandar i Valentina uvereni su da je put obrazovanja jedini siguran. 

Filip kaže da ga najviše motiviše želja ka promeni.

 “Hoću da budem prvi koji će prekinuti lanac siromaštva i patnje u mojoj porodici. I kad god naiđem na prepreku, uvek se zapitam zašto sam počeo. Ja sam sebi zadao cilj, upisao sam tešku školu i znao sam da neće biti nijedan Rom tamo. Hoću da budem primer drugima, pre svega Romima. Želim da pokažem da i mi možemo da se školujemo, radimo i da budemo dobri”. 

Aleksandar smatra da je veliki problem okolina u kojoj odrastaju Romi.

 “Romska deca više gledaju da pomažu ukućanima, moraju da rade najčešće teške fizičke poslove, poput građevine. Nemaju vremena za sebe jer pomažu drugima, i zbog toga ne idu u školu. Moja najveća motivacija da završim školu su ljudi koji govore da je nikad neću završiti”.

Valentina objašnjava da njene vršnjakinje imaju slične probleme. 

“Moje drugarice ne dolaze u školu, jer moraju da paze na kuću, da čuvaju mlađu decu i pomažu roditeljima. To je veliki problem jer stalno izostaju i gube mogućnost da završe razred”. 

Muzika nade

Osećanje lične vrednosti, pripadnosti i nade je ono najdragocenije što program “Muzika nade” pruža, dajući dečijoj duši prostora za rast i motivaciju ka sve višim ciljevima. Ovaj projekat u partnerstvu sa čuvenim El Sistema pokretom, od 2014. godine radi na ostvarenju socijalne inkluzije i razvoja dece kroz muziku. Kroz grupno učenje muzike u okviru dečijih i omladinskih orkestara i horova, deca imaju kreativno i organizovano vreme van ulica, gde u bezbednom i inspirativnom okruženju istražuju svoje potencijale.

„Muzika je terapija“, to je prvo na šta pomisli Valentina. Aleksandrova ljubav prema repu pojavila se kada je imao 8 godina. “Muzika je moj život, veoma sam joj zahvalan jer mi je pružila da budem deo ovakvog projekta. Mogu da stvaram, repujem, budem kreativan, to me ispunjava i motiviše da budem bolji”.

Filip smatra da je važno da prenesu poruku i motivišu drugu decu. “I pored  obaveza u srednjoj školi, dolazim ovde svaki dan. Mi trenutno vodimo i mlađu grupu i tu smo da bismo ih održavali na okupu, kako bi se program nastavio. Želimo da motivišemo mlađu decu da se bave muzikom ali i da redovno pohađaju školu”.

Da muzika osnažuje, govori jedna situacija u kojoj se našao Aleksandar. 

“Jednog dana smo lepili plakate povodom koncerta „Deca za decu“. Bili smo umorni jer smo to radili celog dana. Na kraju dana smo od neke dece dobili komentar „vidi Cigane“, podsmeh i nasilan prilazak. Smogao sam snage i izgovorio „Ej, ja sam reper, imam koncert večeras. Dođite da slušate“.

Zahvalnost

Svako od njih se sa životnim poteškoćama nosio na svoj način. Valentina je otvorenija prema drugim ljudima, kod Aleksandra je važno poverenje, a Filip je zaštitnički nastrojen prema porodici i poverava se dnevniku. 

Koliku moć ima empatija, govori Valentinino iskustvo sa psihološkinjom. 

”Imam svoju Ivanu, ona mi je druga majka. Meni je lakše da pričam sa drugima. U razgovoru sa njom shvatila sam da je moguće da ljubav majke dobijem na drugi način, iako to neće da je zameni u potpunosti. Dobri ljudi su “flaster” koji stavljam na ranu. Iako je rana i dalje ispod, manje boli”.

Aleksandar je oprezniji kada je reč o razgovoru sa drugim ljudima. 

“Svi ljudi su različiti, ali kada se pronađu ti pravi, ja sa razgovaram o problemima. Onda kada stvarno osetim da je ljudima stalo do mene i da žele da mi pomognu”.

Filip ne zaboravlja događaje zbog kojih se osećao bolje. 

“Sećam se da sam se jednom otvorio jednom drugaru, koji mi je zaista pružio neku vrstu emotivne podrške. Pogotovo me je iznenadio njegov gest kada me je pozvao na rođendan. Nisam očekivao da će Srbin da me pozove na rođendan, takvi ljudi vraćaju veru u dobrotu”.

Čini se da je Filip na neki način zahvalan surovom životu jer ga je naučio da se ništa ne dobija „na tacni“, jer kako kaže,”mi smo bol trpeli kao mali, pa će nam biti lakše dalje u životu”. 

Iako je najmlađa, Valentina je prihvatila težinu života. 

“Život je kao brdo, nekada si gore nekad si dole. I da je uvek dobro i lako, ne bi bio život”.

Skromnost

“Voleli bismo da imamo siguran krov nad glavom i za to se molim svakog dana, pored toga tražim posao koji bih mogao da uklopim uz školovanje”, bez razmišljanja odgovara Aleksandar. “Takođe sam zahvalan što nam je ovakav život pružio priliku da budemo deo projekta i pomažemo slabijima”.

Filip smatra da su okrutni uslovi u kojima su odrastali, ne svojom voljom, doprineli odraslom razmišljanju. 

“Romska deca prolaze kroz teške situacije i rano odrastaju, zreliji su nego druga deca jer nisu imali tu zdravu podršku okoline”.

Trajkovići imaju samo jednu želju. 

“Otac da bude što zdraviji jer on jedini roditelj, ne znam gde bismo mi bili i šta bismo radili, život ne bi imao smisla. On je zvezda vodilja u našim životima”.

Pokretači programa “Muzika nade” su učinili prvi korak ka srećnijem životu ove dece, ali hajde da kao pojedinci ne okrećemo glavu onima kojima je pomoć neophodna. Ne zaboravi, ruku spasa, onda kad je najpotrebniji,  može da pruži svako od nas.

Novinarka:

Teodora Jezdić