,,Ako me pitate kakav je Eljhar, moram da kažem da sam “na prvu loptu” imao jako loše mišljenje o njemu. Zbog toga što dolazi iz kraja gde žive problematični momci, nisam očekivao ništa dobro od njega. Međutim, vremenom se promenio”, priča njegov najbolji drug Filip.
Eljhar Golići ima 17 godina, zajedno sa svojom velikom porodicom živi u Zemun Polju. Kao veliki broj romske dece koja tu živi, i on je deo programa “Muzika nade”. Ovaj projekat mu je pomogao da pronađe svoj glas ili idealan instrument kroz koji će na autentičan način da izrazi ono što jeste, misli i oseća.
,,Ljudi iz projekta su me motivisali i prepoznali da je muzika moj poziv. Pored muzike, stekao sam i druge dobre osobine, postao sam odgovoran prema svojim obavezama, otvoren i opušten sa drugim ljudima. Ukratko, postao sam druga osoba“, kaže Eljhar.
Njegov trud i rad, uz pomoć ljudi iz organizacije, doprineli su da učestvuje u dve, za njega važne, predstave.
„Ove dve prilike bile su „odskočne daske“ za mene. Zajedno sa horom, učestvovali smo u predstavi „Deca“ i delili scenu sa poznatim glumicama, poput Nele Mihailović i Bojane Stefanović. Posle toga, nastavnica romskog me je preporučila za predstavu “Rekvijem za Aušvic”, i iskustvo koje sam poneo sa Velike scene Narodnog pozorišta u Beogradu je zaista nezaboravno”, objašnjava.
Iako je rođen u Srbiji, veliki deo svog života proveo je „preko grane“. Brojne selidbe, novi jezici i prilagođavanje različitim sistemima, bili su samo neki od razloga zbog koji se Eljhar sa porodicom vratio u Srbiju.
„Život u Holandiji, pa onda Nemačkoj, i na kraju Švedskoj, teško su mi pali. Zbog toga smo se vratili u Srbiju, pošao sam u Osnovnu školu Branko Pešić i na muzičku sekciju krenuo zbog drugara tamo. Kasnije sam shvatio da je društvo koje sam tada stekao veoma dobro uticalo na mene“, objašnjava Eljhar.
Najveća podrška tokom odrastanja, u svakom smislu, bio mu je najbolji drug Filip.
„Kada uporedim Eljhara pre i sada, dosta se promenio. Više komunicira sa ljudima, drugačije razmišlja, izašao je iz začaranog kruga gde ga ništa nije zanimalo. Do tada su ga interesovale stvari koje mu neće olakšati život. Osim što je fizički narastao od kad smo se upoznali, on je dosta sazreo i više se ne ponaša kao dete“, priča Filip, i dodaje: „I najvažnije, kada vidi ljude koji nisu iskoristili šansu koju on ima, shvata da je na dobrom putu i ugleda se na uspešne ljude“.
Promenu je uvideo i glavni junak ove priče.
„Ja sam shvatio da treba da radim na sebi, dosadio mi je život koji se svodio na igranje fudbala i video igrica. Vodio sam jedan život bez cilja. Uz pomoć okruženja i porodice, počeo sam od malih koraka, zavoleo sam muziku i shvatio da mi najbolje ide sviranje udaraljki poput tarabuke i bubnjeva, pa zatim i sviranje klavira. Postavio sam sebi sledeći veliki cilj, a to je da upišem srednju muzičku školu“.
Za sve njegove vršnjake koji se nalaze u sličnoj situaciji, Eljhar ima važnu poruku.
„Savetovao bih sve mlade ljude prate svoj cilj do kraja i da ne odustaju od sebe. Čak i da u tome ne budu uspešni, bar znaju da su pokušali i mogu se usmeriti na druge ciljeve. Siguran sam da će se otvoriti druga vrata ili put kojim treba da krenu“.
Posebno ističe da se, od kada je krenuo „putem promene“, oseća bolje i srećnije, i da odlučno korača ka novim uspesima.
„Ne želim da ovo bude priča o diskriminaciji, nikada joj nisam pridavao značaj. Ne pamtim te stvari i trudim se da ih se ne sećam, jer smatram da smo svi isti. Zaista nikada nisam razmišljao da odustanem zbog negativnih komentara, zato hrabro gazim napred, jer ne želim da se vratim na staro“.
Eljhar objašnjava da nema tog „čarobnog štapića“ koji menja život i da svi moraju uzeti stvari u svoje ruke kako bi živeli bolje nego sad.
„Danas živimo u svetu mržnje, podela, sveopšte negative i pesimističnog pogleda na svet. Stvarno bih želeo da počnemo da gajimo ljubav jedni prema drugima, da svet postaje mirnije i bolje mesto za ljude. Na kraju, život je kratak, zato bolje da ga živimo na najbolji mogući način“, zaključuje Eljhar.
Novinarka:
Teodora Jezdić
