Arhitektura je moja velika ljubav koju sam prepoznala još u osnovnoj školi. Bila sam devojčica koju nije preterano zanimala nauka, matematika ili poezija, već sam bila devojčica koju je zanimala umetnost, nekako sam uvek bila više okrenuta predmetima koji su izuskivali ispoljavanje unutrašnjih misli i osećanja, pa me je tako više zanimalo likovno ili časovi u okviru kojih je bilo potrebno crtati, pisati o svojim drugačijim pogledima na svet kroz umetnost. Tehničko crtanje mi je bio omiljeni predmet jer sam kroz njega ispoljavala svoje vizije koje sam videla u građevinama, ali isto tako sam od drveta i metala pravila zanimljive predmete koji su mi omogućavale da izrazim svoje umetničke veštine.
Završila sam srednju ,,Politehničku školu Milutin Milanković” u Kruševcu na smeru visoka gradnja, ali nisam želela da stanem na tome. Odlučila sam da studiram, da napredujem u svojoj struci i jednog dana postanem arhitekta.
Upisala sam Građevinsko – arhitektonski fakultet u Nišu na smeru arhitektura, 2017. godine. Kada sam upisala fakultet, našla sam se u nekoj nepoznatoj situaciji, sve mi je bilo novo. Ali sam imala sreće što sam na fakultetu već poznavala neke ljude. U srednjoj školi sam imala druga i drugaricu sa kojima sam se lepo družila, a naše prijateljstvo se nastavilo i kada sam upisala fakultet. Tog prvog dana na fakultetu, krenuli smo zajedno. Zajedno smo upoznali naše profesore, koji su bili zaista divni. Opustili su nas, znali su da svi imamo tremu. Pored mojih drugara iz srednje tada sam upoznala još kolega sa mog fakulteta, svi smo bili istih godina, jako lepo su me prihvatili. Odmah sam se združila i već narednog dana mi smo krenuli da delimo informacije, literature i sve šta nam je bilo potrebno za fakultet.
Kao neko ko je romske nacionlanosti, nisam imala prilike da se susretnem sa diskriminacijom toliko često, što je jako dobra stvar. Ako je diskriminacija postojala, ja sam umela da se izborim sa njom, takođe nisam pridavala mnogo značaja onome što su drugi govorili. U srednjoj školi sam imala situacija da su moji drugovi iz odeljenja imali predrasuda prema meni u smislu da neću biti dobra učenica i da me neće zanimati da radim na sebi i svom obrazovanju. Međutim, na tesovima sam dobijala samo najbolje ocene, a moji grafički crteži su uvek dobijali pohvale od strane profesora, pa su i profesori koji su mi predavali takođe bili oduševiljeni mojim znanjem i trudom. Uskoro sam postala jedna od boljih učenica u mom odeljenju. Kada su moji drugovi primetili moje kvalitete, vrlo često sam dobijala od njih upite za pomoć, a ja sam uvek bila raspoložena da svakom pomognem jer verujem da ako nekome pomognemo, da će nam se dobro i vratiti. Uostalom, zaista nije teško nekom pomoći i olakšati im u njihovom učenju.
Shvativši da me pomaganje drugim čini srećnom, krenula sam da se bavim aktivizmom, gde sam želela da dam doprinos mojoj zajednici i pomognem im u njihovom obrazovanju. Tako sam zajedno sa mojim kolegama iz Romani Asvin osnovali udruženje koje se upravo bavi mladim Romima i Romkinjama kojima je neophodna pomoć u njihovom učenju, ali im je potrebna i dodatna motivacija za nastavak njihovog obrazovanja.
Trenutno sam studentkinja na završnoj, petoj, godini fakulteta. Trenutno spremam moj master rad i zbog toga sam jako srećna. Uskoro postajem diplomirani inženjer arhitekture, gde ću svojim uspehom i radom doprineti unapređenju položaja romske zajednice. Čvrsto verujem da svaki pojedinac može doprineti stvarnju boljeg društva i većem prihvatanju romske zajednice u društvo. Romi, kao narod koji su na ivici margine, može da promeni svoj položaj u društvu jedino obrazovanjem, zato hajde da zajedno utičemo na naše mlade da se obrazuju i postanu prepoznati u društvu kao potencijal za Srbiju. Nemojte odustajti od tih snova za svoju zajednicu jer su upornim i napornim radom ostvraljivi.
