Upoznajte Rikarda Asanovića, pedagoškog asistenta u Osnovnoj školi “Branislav Nušić” iz Rataja. Njegov put ka obrazovanju bio je trnovit ali ga to nije sprečilo da postane uspešan i svoje iskustvo iskorist kako bi pomogao drugima u sličnoj situaciji. Sada živi u selu Palovac kod Vranja, ima 22 godine.

Rikardo želi da podeli svoj put ka obrazovanju, koji je, kako kaže, bio trnovit i pun prepreka.

“Bio sam jedino dete iz mog sela koje je pohadjalo srednju školu. Moje društvo nije zanimalo škovovanje. Svima sam bio čudan, govorili su mi da sam kao Srbin, jer hoću da učim..  Često su me zvali ,,štreber”, ,,on se ponaša sada kao Srbin” i slično. Uvek su tako govorili o meni”.

Bez obzira što je trpeo vršnjačko nasilje, želja za obrazovanjem je bila jaka.

“Kada sam se prvi put susreo sa školom i učenjem, znao sam da je to moj put. Od kada znam za sebe hteo sam da se školujem i da budem neko u životu. U zajednici postojalo je dosta mojih vršnjaka koji su napustili školu”.

U poslednje vreme mnogo toga se promenilo. Sve više mladih Roma i Romkinja žele da se obrazuju i završe srednje škole i fakultete. Rikardo je završio Hemijsko-tehnološku školu u Vranju.

“Drago mi je što se romska deca završavaju srednje skole i rade. To me raduje. Maštao sam o tome da završim školu, da se zaposlim, radim, zarađujem i budem okružen ljudima, da budem deo kolektiva”.

Prema svim istraživanjima, više od polovine romskih učenika doživelo je diskriminaciju tokom školovanja.

“Svestan sam da se svako dete susreće sa diskiriminacijom, naročito kada je romske nacionalnosti. Sećam se trenutka iz osnovne škole kada samo ja nisam bio pozvan na rodjendansku žurku, a sva ostala deca jesu. To me je zabolelo kao ništa do tada.  Diskriminacija nije toliko uticala na mene, oduvek sam znao ko sam i šta želim. Profesori su mi pomagali da se izborim sa svim teskoćama. Ponekad sam bio zbunjen jer sam se osećao drugačije od ostalih”.

Prepreke tokom obrazovanja nisu ga obeshrabrile već su mu poslužile kao podsticaj za ostvarenje sna. Ipak, nedostatak novca je uticao na to da odustane od fakulteta.

 “Izborio sam se sa svim preprekama i uspeo da završim srednju školu, da ispunim još jedan cilj koji sam zamislio. Posle završene srednje škole sam hteo da upišem fakultet, međutim, zbog finansijske situcije to nisam mogao. Prijavio sam se na Biro kako bi pronašao posao. Pedagoški radnik u mojoj osnovnoj školi je bio odstutan i mene su preporučili na njegovo mesto, kao zamenu. Tu sam radio dva meseca kada mi je ponuđena stalna pozicija”.

Rikardovi snovi su počeli da se ostvaruju. Dobio je posao na kome radi duže od godinu dana. Radi ono što voli.

“Svi u školi su divni prema meni. Pomažu mi, savetuju i daju mi vetar u leđa. Sada ne bih mogao da zamislim da radim drugačiji posao. Prijatno mi je. Imam podršku, dobru komunikaciju i zajednički jezik sa svojim kolegama. Radimo zajedno sa decom, međusobno se pomažemo. Deca me ispunjavaju. Želim da imaju poverenje u mene i da mi se obrate za bilo koju vrsti pomoći”.

Da je Rikardo primer drugima govori i činjenica da su sva deca iz njegovog sela upisala srednju školu.

Poručuje da se ne opterećujemo nebitnim stvarima, da sledimo snove i budemo svoji. Zahvalan je i porodici i supruzi kao i svima koji su mu pomogli da stigne tamo gde je sada.

Novinarka:

Teodora Stanković