„Da li sam se osećala nekada manje vrednom? Iako sam doživela puno nepravdi poput oduzimanja razrednog starešinstva, nikada nije bio prisutan osećaj niže vrednosti. Uvek sam znala koliko vredim, i nikada se nisam upoređivala sa drugima. Vrednovanje mog rada i truda ostavila sam onima čije mi je mišljenje bilo važno, a to su deca“.

Emira Zlatanović potiče iz porodice intelektualaca i muzičara. Osnovnu i srednju, kao i Višu muzičku školu završila je u Nišu. U istom mestu pokušavala je da pronađe posao nastavnice muzičkog vaspitanja, međutim, tada su se radna mesta popunjavala na „drugi“, za nju, neprihvatljiv način. Odlučuje da konkuriše za slobodna radna mesta u drugim gradovima, i bira, tada za nju najbolju ponudu, mesto nastavnice muzičkog vaspitanja u osnovnoj školi u Brusu, gde radi i danas.

O detinjstvu

U detinjstvu su mi roditelji govorili da učim samo za sebe, i da mišljenje drugih ljudi nije važno. Tako sam se nekako nosila i sa predrasudama. Međutim, njihova rečenica „sutradan kad ne bude ni tate ni mame…“, brzo je usledila, te sam dalje morala da guram sama. Već od petog razreda sam morala da znam duplo više da bih dobila najvišu ocenu, jer sam romske nacionalnosti i ne mogu da se izjednačavam sa drugom decom. Dobra strana je da sam imala veoma ispunjen život, puno prijatelja koji su dolazili iz različitih krajeva Jugoslavije. Tada se negovala multikulturalnost i svi smo voleli različitost. Bilo je i onih kojima je smetalo što sam bila među najboljima i tražili su „dlaku u jajetu“. Njima je trebalo puno vremena da shvate da su pogrešili, nakon čega je usledilo i izvinjenje. Jedino što je moglo da me povredi jeste da neko blizak kaže nešto u negativnoj konotaciji, ali vreme mi je pokazalo da sam izabrala dobre prijatelje.

Deca su pravi mali ljudi

Najveći utisak na mene u ranom detinjstvu ostavila je učiteljica. Bilo je nas troje Roma u odeljenju, svi su završili odgovarajuće škole i bave se poslovima kojima su oduvek hteli. Naprosto, ona je bila jednaka prema svima i svaki roditeljski sastanak je bio priredba. Posle škole, sastanci su se održavali kod nje kući. Svako je imao svoju tačku u plesanju, pevanju, sviranju i recitovanju. Svi smo imali pristup tome, i čini mi se da je ona znala koliko je važan osećaj pripadanja i zato ga je vešto negovala. U svom poslu, sledila sam njen primer. Kod dece sam pokušala da razvijem empatiju, ljubav prema drugima i poštovanje. Tome sam ih učila kroz neke životne lekcije poput odlaska u starački dom povodom novogodišnjih praznika i tada sam u njima videla prave male ljude. Kada god sam naišla na neku životnu prepreku, utehu sam pronalazila u radu sa decom i to me je zaista ispunjavalo.

Kratka priča o mržnji 

Bilo je to jednom dok sam obavljala svakodnevne obaveze i čekala u redu, ispred mene je bila žena sa malim detetom. Dete je u nekom trenutku postalo nemirno, i ona ga je ućutkala rečenicom „Ćuti, nemoj da te dam da te Ciganka stavi u torbu“, iako me nije ni videla. Nakon toga, na putu do prodavnice, naletela sam na Romkinju sa malim detetom koja je izgovorila isto to na romskom jeziku, sa malom izmenom „Nemoj da te dam Srpkinji da te stavi u torbu“. Na prvu mi je bilo smešno a onda sam shvatila da je veoma tužno da se generacijski učimo mržnji i strahu prema drugima, samo zato što nismo isti. Smatram da protiv mržnje moramo da se ujedinimo, i da na mržnju ne odgovaramo mržnjom. Iako su moja deca doživljavala diskriminaciju od druge dece, uvek sam ih učila da budu dobri prema drugima i ne uzvraćaju.

Tako je „lakše“

Kada je reč o prosvetnim radnicima, ranije su bili raspoloženi za razgovor i druženje, bez ikakvih ograničenja. Danas je drugačije, ljudi se procenjuju na osnovu partije kojoj pripadaju i boji kože, a najgore od svega prisutan je ogroman strah. Naučena sam da uvek otvoreno kažem sta mislim i to ume da košta, ali ne žalim. Najbolji primer za to je sednica Veća na kojoj sam iznela da su svi nastavnici saučesnici u diskriminaciji, shvatajući olako situaciju svih Roma i Romkinja. Svima je „lakše“ da podele najniže ocene i ne upuštaju se dublje u rešavanje problema. Tretirajući ih tako, ne motivišu ih da budu bolji. Ono što bi popravilo situaciju mladih Roma i Romkinja, jeste napuštanje ustaljenog načina života i obrazaca ponašanja, promena okruženja i prilagođavanje. Smatram da svi zajedno treba da koračamo ka promenama. Potrebno je uvezati sve sisteme, počev od roditelja koji su kamen temeljac, pa sve do obrazovnih ustanova i institucija.  

Nastavnica Emira je pravi primer da stereotipi i predrasude nisu prepreka koju je nemoguće nadvladati, o čemu govore njeni uspesi i postignuća. Žar sa kojim ona govori o svojoj profesiji i đacima uliva mi nadu da će njen pozitivan uticaj ostaviti trag. Jer, na kraju, svako od nas ima tu učiteljicu/učitelja koga pamti, te su prosvetni radnici veoma važna stanica u stvaranju zdravog i ispravnog puta za svako dete. 

Novinarka:

Teodora Jezdić