Dragi naši,
Želimo da vam prenesemo životnu priču i pružimo ohrabrenje iz perspektive naše omiljene prve romske operske pevačice i bivše narodne poslanice, Nataše Tasić Knežević. Ona je izdvojila vreme kako bi pružila podršku svima koji se možda pitaju kako dalje i kako da prevaziđu izazove u svakodnevnom životu.
Nataša pamti svoje detinjstvo kao izuzetno težak period života jer je njen otac bio nasilan. Majci je dugo trebalo da se odluči da ode i spasi, ne samo svoj život, već i živote svoje dece. Nakon odlaska od nasilnog muža, nastao je drugi problem.
„Nismo imali gde da odemo. U to vreme nije postojala sigurna kuća kao danas. Ali i da je postojala, ona je i u današnje vreme zatvorena za pripadnike romske zajednice. Detinjstvo je bilo kao Njegoševa čaša žuči i meda. Pevanje se javilo sa tim medom, u crkvi, gde smo išle svake nedelje na liturgiju. Tu smo ja i moje sestre, još kao deca nalazile mir, snagu i volju za svaki naredni dan“.
Ključni akteri i podrška u njenom životu tokom ovog trnovitog puta je bila njena porodica, poznati teatrolog i dramaturk Jovan Ćirilov i Princeza Jelisaveta.
„Najveći problem za prevazilaženje izazova je bila diskriminacija i omalovažavanje postignutog. Dupli standardi i dupli aršini, jer sve ono što nije važilo za druge, važilo je i važi za mene, pa i sada u ovom trenutku nije ni malo bolje. Ista je situacija i danas“.
Na pitanje sa čime se sve suočava romska zajednica prilikom odrastanja i karijere, kaže da Rome često koriste kao žrtvene jarce.
„Romska zajednica je siromašna i skrajnuta je socijalno i društveno. Za sve što se desi, evo, ako uključimo i poslednje izbore ili bilo koje druge izbore, većinsko stanovništvo često krivi Rome. Mene interesuje kako je to moguće? Niko neće da stavi prst na čelo i da razmisli na koga baca teret, koji oni ne mogu da podnesu. Tu je i prividni medijski i društveni osećaj prihvaćenosti. Ja sam jednom i pričala o tome kako govore o afirmativnim merama kao o nečemu što je trn u oku svima, pa bih malo više i objasnila. Što se tiče afirmativnih mera, one se tiču osoba sa invaliditetom i Roma. Što znači da, jedan pripadnik romske nacionalne manjine ili jedna osoba sa invaliditetom, može da upiše osnovne studije. Kako smo došli do toga da to jedno mesto godišnje za studente iz osetljivih grupa smeta svima? A na taj fakultet se upiše 200 studenata?
Niko se ne žali na američki sistem gde takođe postoje afirmativne mere i one se kuju u zvezde. A smeta im to isto kada se dešava ovde. Druga bitna stvar je da fakulteti nisu spremni, a ni srednje i osnovne škole, za učenike i studente sa invaliditetom, kao ni za Rome“.
Navodi da nema konkretan savet za mlade Rome i Romkinje kako da ostvare ciljeve ali da im poručuje da ne odustanu.
„Meni se skoro dogodila toliko teška situacija koja me je ozbiljno zabrinula i potresla. Ta se situacija ne bi desila da su ljudi ponašaju kako treba. Zbog toga sam u svom matičnom pozorištu morala sve duplo da prolazim, što nije bilo potrebno, ali za mene očigledno jest. Da sam znala na kakve ću određene ljude naići u direkciji, koji su krili svoju dvoličnu prirodu iza osmeha, ne znam da li bih ikada otišla tamo. Ali, hvala Bogu, više nisu na tom mestu. Došli su neki bolji i časniji ljudi. A ja sam za ovih par godina zaista stekla drugu porodicu u nekim kolegama, jer smo se prepoznali u srcu, po časti i iskrenosti. Čovek, kada ostane sam, legne da spava sa svim što nosi, a ja mirno spavam i ne želim nikada taj mir da ugrozim“.
Za svoj najveći uspeh tvrdi da je to njena porodica i da je na njoj zahvalna.
„Moja zajednica je moja inspiracija, snaga, ljubav, borba, život. Moja zajednica je ta zbog koje bih i kada bi ceo svet stao, život našao put da se bori za bolje sutra“.
Nataša ističe da je delovanje nevladinog sektora izuzetno važno za osnaživanje zajednice.
„Potrebno je romsku decu uključiti u obrazovanje od samoga starta i ne dozvoliti osipanje i napuštanje školovanja. Potrebna je veća medijska zastupljenost, da se kulturnim i političkim delovanjem utiče na kreiranje i menjanje zakonskih regulativa vezanih za zajednicu. Jedna od stvari kojom bi trebao civilni sektor da se bavi su Romi izbeglice sa Kosova i Metohije, kao i užasno težak položaj naše zajednice , sa kojim sam upoznata jer često tamo odlazim“.
Nataša Tasić Knežević se upornim radom i zalaganjem izborila za svoje mesto. Uspešna je profesionalno i lično ali ima vremena i za humanitarni rad, posebno sa decom i mladima. Mladim Romkinjama i Romima koji imaju prepreke u postizanju svojih ciljeva poručuje da, ako im je teško, da se isplaču, umiju, skuvaju kafu, podignu glavu i nikada ne odustanu. Ističe da možda imaju osećaj da su se neka vrata zatvorila ali, kako kaže, nisu svi prozori.
